lahor

  Nekada neka mala sitnica znaci toliko puno i tako mnogo...

  Mnogo vise nego milion nekih drugih vecih stvari. 

  Naravno ima i ona druga strana kada te sitnica vise povredi od mnogo krupnih stvari.

 Ovog puta je ona lepsa strana, i taj osecaj je nesto sto se tesko zaboravlja.

 Kada se osecas zbog necega ili onako samo po sebi dodje,

 kada ti dodje da se osecas nesigurno,

 ranjivo, pomalo zabrinuto da ne kazem i uplaseno.... 

  I pored milion zagrljaja i isto toliko poljubaca, ceskanja po kosi i drugih neznosti, svakodnevnih....Kada u tom trenutku onako  spontano i nekako sigurno ujedno i nezno i cvrsto osetim stisak malog prsta na ruci njegovim malim  prstom bez ijedne reci. Iskreno mislim da u tom momentu svaka rec bi mi bila i suvisna. A onda  se osetim tako jakom, cvstom sigurnom...taj "takav " dodir govori sve ono sto bi recima bilo  tesko reci. Kao da je taj spoj malog i malog prsta, mog i njegovog, u mraku i tisini, neka vrsta konekcije i razmene  mnogo bitnih osecaja i reci....Nekako kao da te ispunjava ta tiha sreca, onako mirno i polako...I kada to tako traje do one granice gde se san i java ispreplicu...moras da osecas taj dar, a taj dar se zove sreca.

  Ono jeste da pre nego sto cu ja otploviti u carstvo snova, da je nastupilo ono vec gromoglasno hrkanje, od mog vlasnika "malog prsta", ali ni to mi nije smetalo ni to nije bilo bitno...

  Mozda su ovo sve samo gluposti za nekoga, ali za mene male stvari cine mnogo, i jako su mi bitne...