Kada postanemo svesni da je zivot jedna obicna prolazna stvar?
Dok smo mali , cmizdrimo , sto nas je neko pogledao ili mozda sto nas nije
pogledao , jadikujemo sto nam je neko uzeo igracku...pa idu boginje , ospice , zausci.
Ili pak sto je onaj bolji od mene , ili recimo sto ne mozemo dobiti sve
sto pozelimo....
Onda opet u osnovnoj skoli jos vece muke, kako popraviti ovo kao postici uspeh,
kako opravdati izostanak... kako preziveti nastavnicu iz srpskog jezika....
Sta upisati ? Sta zelim biti ? Uz sve to idu i prve ljubavne katastrofe....
A onda eto te u srednjoj skoli , kao svesni, kao ozbiljniji guras napred...mislis razmisljas
pocinjes da koristis mozak. Ali za sve i svasta , opet muke oko ocena... izgubljenih "velikih"
(tako za svaku mislimo da je najbolja, najveca, neponovljiva, jedina) ljubavi...A onda oko
izbora faksa...
Onda faks . Razmisljas kada je koji dan , budis se i brojis koliko jos dana do ispitnog
roka...
Imas li " uslov " za upis naredne godine , hoce li biti dovoljno novca i za cigarete , i
hranu do sledece crkavice koju ti obezbede roditelji? Odgovaras bezbrizno familiji na
pitanja: Koliko imas jos do kraja?( a vecina od njih je samo proslo pored fakulteta i to
paralelnom ulicom). A samom tebi se prevrce zeludac od tog razmisljanja " Koliko jos do
kraja " ? Onda dodje i diploma , ti srecan...itd...a i familija...Onda krene briga gde se
zaposliti? Uf, prezivis "tantalove muke" da se uz pomoc ujakovog tetka i njegovog kuma od
strine Mire, zaposlis u nekoj od firmi koja svakodnevo ceka da je privatizuju i da joj
"konacno svane"....
I evo te vec u 4 deceniji zivota....Brige oko stabenih pitanja, oko braka. Brige oko racuna
za grejanje, za vodu, za struju...za sve i svasta...
I Kada postanemo svesni prolaznosti zivota? Onog momenta kada iz nasih zivota ,kakvih
takvih ,pocnu da odlaze drage i bliske osobe. Tad si
nemocan , vise ne mozes da popravis nista. Mozes samo da budes tuzan, jer tad vidis da je sve glupost oko cega se svi nerviramo, brinemo...Tad nam je sve svejedno,tad smo
nekako na nekoj ravnoj liniji, tuzni, ocajani, besan na sebe....jer sve do tog momenta sve
nam je problem. A onda se desi " taj trenutak " gubis nekog bliskog i dragog zauvek, i ta
bujica osecanja preplavi sve umisljene probleme...sve svakodnevne trzavice. Znam znam,
da je sve to samo zivot....da je to sve "normalno", da nas sve to ceka...Ali sebe nerviram
sto dopustim da pre takvih trenutaka zbog raznoraznih gluposti se opterecujem, smaram,
tugujem. A zivot je samo jedna prolazna stvar, koja prolazi kako god da okrenemo, pa zar
ga nebi trebali vrednovati svakog momenta ili bar svakog dana? Uzivati u njemu i ako je
obican, ponekad i dosadan, zar ne bi trebali biti zahvalni sto postojimo u tom danu,
zadovoljni sto disemo, sto osecamo...?
Tuzna sam ...znam da ce proci...i da cu i ja kao i vecina vas nastaviti po starom...brinuti
svaku mogucu brigu, ne ceniti zivot, i ne shvatati njegovu vrednost i prolaznost...
5 Komentari |
0 Trekbekovi
