lahor

  Nekada neka mala sitnica znaci toliko puno i tako mnogo...

  Mnogo vise nego milion nekih drugih vecih stvari. 

  Naravno ima i ona druga strana kada te sitnica vise povredi od mnogo krupnih stvari.

 Ovog puta je ona lepsa strana, i taj osecaj je nesto sto se tesko zaboravlja.

 Kada se osecas zbog necega ili onako samo po sebi dodje,

 kada ti dodje da se osecas nesigurno,

 ranjivo, pomalo zabrinuto da ne kazem i uplaseno.... 

  I pored milion zagrljaja i isto toliko poljubaca, ceskanja po kosi i drugih neznosti, svakodnevnih....Kada u tom trenutku onako  spontano i nekako sigurno ujedno i nezno i cvrsto osetim stisak malog prsta na ruci njegovim malim  prstom bez ijedne reci. Iskreno mislim da u tom momentu svaka rec bi mi bila i suvisna. A onda  se osetim tako jakom, cvstom sigurnom...taj "takav " dodir govori sve ono sto bi recima bilo  tesko reci. Kao da je taj spoj malog i malog prsta, mog i njegovog, u mraku i tisini, neka vrsta konekcije i razmene  mnogo bitnih osecaja i reci....Nekako kao da te ispunjava ta tiha sreca, onako mirno i polako...I kada to tako traje do one granice gde se san i java ispreplicu...moras da osecas taj dar, a taj dar se zove sreca.

  Ono jeste da pre nego sto cu ja otploviti u carstvo snova, da je nastupilo ono vec gromoglasno hrkanje, od mog vlasnika "malog prsta", ali ni to mi nije smetalo ni to nije bilo bitno...

  Mozda su ovo sve samo gluposti za nekoga, ali za mene male stvari cine mnogo, i jako su mi bitne...

 

       Dok smo mali , cmizdrimo , sto nas je neko pogledao ili mozda sto nas nije

     pogledao , jadikujemo sto nam je neko uzeo igracku...pa idu boginje , ospice , zausci.

     Ili pak sto je onaj bolji od mene , ili recimo sto ne mozemo dobiti sve

     sto pozelimo....

      Onda opet u  osnovnoj skoli jos vece muke, kako popraviti ovo kao postici uspeh,

     kako opravdati izostanak... kako preziveti nastavnicu iz srpskog jezika....

     Sta upisati ? Sta zelim biti ? Uz sve to idu i prve ljubavne katastrofe....

      A onda eto te u srednjoj skoli , kao svesni, kao ozbiljniji guras napred...mislis razmisljas

     pocinjes da koristis mozak. Ali za sve i svasta , opet muke oko ocena... izgubljenih "velikih"

     (tako za svaku mislimo da je najbolja, najveca, neponovljiva, jedina) ljubavi...A onda oko

     izbora faksa... 

       Onda faks . Razmisljas kada je koji dan , budis se i brojis koliko jos dana do ispitnog    

      roka...

       Imas li " uslov " za upis naredne godine , hoce li biti dovoljno novca i za cigarete , i

     hranu do sledece crkavice koju ti obezbede roditelji? Odgovaras bezbrizno familiji na

     pitanja:  Koliko imas jos do kraja?( a vecina od njih je samo proslo pored fakulteta i to

     paralelnom  ulicom). A samom tebi se prevrce zeludac od tog razmisljanja " Koliko jos do  

     kraja " ? Onda dodje i diploma , ti srecan...itd...a i familija...Onda krene briga gde se

     zaposliti? Uf, prezivis "tantalove muke" da se uz pomoc ujakovog tetka i njegovog kuma od

     strine Mire, zaposlis u nekoj od firmi koja svakodnevo ceka da je privatizuju i da joj

      "konacno svane"....

      I evo te vec u 4 deceniji zivota....Brige oko stabenih pitanja, oko braka. Brige oko racuna

      za grejanje, za vodu, za struju...za sve i svasta...

       I  Kada postanemo svesni prolaznosti zivota? Onog momenta kada iz nasih zivota ,kakvih

     takvih ,pocnu da odlaze drage i bliske osobe. Tad si

     nemocan , vise ne mozes da popravis nista. Mozes samo da budes tuzan, jer tad vidis da je sve glupost oko cega se svi nerviramo, brinemo...Tad nam je sve svejedno,tad smo  

     nekako na nekoj ravnoj liniji, tuzni, ocajani, besan na sebe....jer sve do tog momenta sve

     nam je problem. A onda se desi " taj trenutak " gubis nekog bliskog i dragog zauvek, i ta

     bujica osecanja preplavi sve umisljene probleme...sve svakodnevne trzavice. Znam znam,

     da je sve to samo zivot....da je to sve "normalno", da nas sve to ceka...Ali sebe nerviram

     sto dopustim da pre takvih trenutaka zbog raznoraznih gluposti se opterecujem, smaram,

     tugujem. A zivot je samo jedna prolazna stvar, koja prolazi kako god da okrenemo, pa zar

     ga nebi trebali vrednovati svakog momenta ili bar svakog dana? Uzivati u njemu i ako je

     obican, ponekad i dosadan, zar ne bi trebali biti zahvalni sto postojimo u tom danu,

     zadovoljni sto disemo, sto osecamo...?

       Tuzna sam ...znam da ce proci...i da cu i ja kao i vecina vas nastaviti po starom...brinuti

     svaku mogucu brigu, ne ceniti zivot, i ne shvatati njegovu vrednost i prolaznost...

        

 

 

 

  Ovih dana, ljudi oko mene imaju isto pitanje...ako ga ne izgovore naglas,

  onda se to oslika na njihovim licima!? Sta da im radim, isto to pitanje muci 

  i mene, nocima...danima...jutrima...ma bre svakog svesnog minuta.

  

  Pitanje je Koji mi je djavo?? Ili koji mi je "moj" ovih dana? Zasto sam "nadrndana" 

 do te mere da kada bi me ujeo neki besan pas...ja mislim da bi se onog momenta otrovao

 ( iskreno mislim da kada bi me i sreo neki takav da bi pobegao glavom bez obzira).Pametna

 zivotinje sa ljudima je malkice drugacije...oni umeju pitati i sto treba i sto ne treba.E sad u

 ovom  ludilu sta god ko da kaze, moze biti pogresno tj.ja mogu protumaciti pogresno.

 

  Hm, a sta mi je stvarno? Pitam sebe? Nije ono sto bi rekla moja pok.baba "pobesnelo" ali da je   neko ludilo ono jeste.

  

  Ne hvata me ovo "besnilo-ludilo" tj."sve mi je " cesto, ali kad me uhvati uhvatilo me...

  

  Uvek sam smatrala da covek prema sebi mora biti krajnje iskren, ali iskren do bola...to uvek    radim sebi, pa se nadam da cu i ovog puta to uspeti i dokuciti odgovor na ovo j.... pitanje

 "Sta mi je?" i odgovor-pitanje  "Sve mi je" ??!!